XV век
Манастир Манасија
ЗАДУЖБИНА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА
-
Историја утврђеног манастира Ресаве једва је позната. Повеља о оснивању није сачувана, извори су окудни, а података је тако мало да се тешко могу сагледати више од пет стотина летопишчевих година „мучних посеченија, робства и конечног разграбленија.” Живот у тако тешким и крвавим временима – када су Турци још у лето 1790. позвали „на веру” око две стотине Срба у Манасију и ту их све погубили – оставио је дубоке трагове разарања и уништавања. Без могућности редовног одржавања и оправљања, често пљачкан, паљен, пустошен и запустео, манастир је Турцима служио као утврђење, а црква као коњушница; аустријској војсци припрата чак као барутана, која се једном запалила. Па ипак, захваљујући бризи околног народа и појединаца, а после Другог устанка и схватању „да врло многа призренија изискују, да се ови споменици дрвености колико је већма могуће ненарушими сачувају” – ова величанствена грађевина доживела је и наше дане као један од најлепших и најзначајнијих споменика српске средњевековне културе.
-
Најстарије и само основне, непотпуне податке о зидању овог утврђеног манастира забележио је Константин Филозоф „костенски” у своме спису из 1432-1433. године о животу деспота Стефана Лазаревића. Деспотов животопис пронађен је 1844. године у манастору Зографу у Св. Гори. Константинов спис је оцењен као изванредно поуздан, опширан и важан извор за историју српског народа у средњем веку.
Ресава, која се већ врло рано назива и Манасија – највероватније због тога што су деспота Стефана ради његовог „сладкоглаголанија” називали „втори Манасија” (поређење са византијским летописцем Константином Манасијем из 12. века) – спомиње се у нашим средњевековним летописима и записима врло кратким, временски међусобно врло удаљеним и сасвим оскудним подацима, на основу којих није могуће прецизно приказати живот и рад у манастиру, његова страдања и обнављања.