Хронологија

По сведочењу Константина Филозофа година почетка градње манастира.

Зидање манастира Ресаве трајало је више од десет година. Унутар манастирског дворишта, омеђеног високим бедемима и кулама, изграђен је храм Свете Тројице, монументална трпезарија, зграде са монашким келијама, а могуће и деспотова резиденција. летописци су забележили да је Ресава сазидана 1418. и да се тада и „уселише у нову лавру Ресаву, Свете тројице”.

Освећење цркве обављено је одмах, о празнику Светог духа, у присуству тадашњег патријарха Кирила, сабора српских првосвештеника, игумана и властеле.

Константин Филозоф каже да је деспот Стефан тада сабрао и у Ресави населио „многоугледне иноке (монахе)”, да је у манастиру приложио „села и винограде, иконе златом и бисерјем украшене, књиге службене, одежде и сасуде црквене” и да је у ову ризницу „из дана у дан полагао”. Будући да су започета археолошка истраживања манастира, можемо очекивати да се изгубљени делови ризнице евентуално пронађу.

Довођењем учених монаха, ктитор Ресаве је вероватно желео да његова задужбина постане значајно духовно и културно средиште. Захваљујући пре свега деспотовом труду и настојању, овде се почетком XV века развио веома значајан преводилачки и преписивачки рад, као и књижевно стваралаштво, и спровођена је правописна реформа. Књиге преписиване у Манасији су биле веома цењене, као уосталом и њихови „преводници”.

У лову код засеока Црквина, између Стојника и Марковца, у суботу 19.јула (1. августа) изненада је умро деспот Стефан Лазаревић. Његов биограф бележи да су људи  падали лицем ка земљи и ридали за њим не само као за господаром, „него као оцем са љубављу поштованим”, и наводи да „узевши ношаху га ка гробници коју сам сазда у Ресави”. Место деспотове сахране представљало је вековну дилему.

Споменик са записом о смрти деспота Стефана постављен је 1427. године у порти Цркве светог пророка Илије у засеоку Црквине, делу села Марковца.

Наши летописци су забележили да је десетак година касније, 1437, у цркви Свете тројице сахрањен Калојан Русота, пореклом Грк, цариник у Новом Брду. Његова гробница налази се у припрати цркве, у југоисточном углу, наспрам деспотове.

Смена на српском престолу и несређене прилике у држави довеле су и до угарско–турског рата (1435–1437). Угари су успели да продру кроз Србију чак до Сталаћа и Крушевца, што је одмах условило и турски противнапад

Падом Смедерева под турску власт пала је и српска деспотовина – наши летописи казују да је те године „цар Мурат примио Смедерево и Ресаву”. Тада је манастир Манасија први пут пао под турску власт. Прво страдање манастира.

Сегедински мир потписан је 15. августа године између Српске деспотовине и Османског царства након Дуге војне. Овим уговором Србија излази из рата са Турцима чиме је избегла катастрофу код Варне у новембру исте године. Мурат је вратио земљу Ђурђу Бранковићу и повукао своју војску.

У белешкама летописаца наводи се да је ове године Ресава изгорела. Није познато у којој је мери манастир страдао, мада се може претпоставити да је тада изгорела трпезарија, а можда и неке друге репрезентативне грађевине. Крајем те године умро је и депот Ђурађ Бранковић.

Раздор око наследства после смрти деспота Ђурђа Бранковића омогућио је Турцима да заузму Ресаву.

Коначни пад деспотовине под османлијску власт.

У попису становништва се наводи да се у Ресави налази диздар са 70 чланова посаде, што показује да је утврђени манастир Турцима био важан као стратешко упориште у одбрамбеном систему. У тадашнјем попису посаде се спомињу и 14 клесара и зидара, што указује на то да је манастирско утврђење било оштећено и да су Турци желели да га одмах оспособе за одбрану. У истом попису се помињу и двојица калуђера, са обавезом да служе тврђави, што значи да манастир тада ипак није запустео.

У Ресави су  Турци скинули велика звона,  као казну зато што су их издали калуђери.

Ф. Петанчић путује овим крајевима и описује  цркву у Ресави као „славну цркву, прослављену гробовима краљева и кнезова”. Није познато чије је гробове тада видео у цркви.

Ово су уједно и последњи подаци о манастиру. Померањем границе ка северу, Манасија је за Турке изгубила стратешку важност, па готово два века о њој нема значајнијих вести.

О тврђави и поправкама старало се становништво суседног села Орашја, а по први пут се спомиње да су у тврђави имам и хатиб (проповедник), што значи да је постојала муслиманска богомоља. Значајан је податак да се у истом попису набрајају и муселими (коњаници) из подграђа, који у случају потребе морају да иду у војни поход. Претпоставља се  да је подграђе настало југозападно од манастира, на падинама према реци, и да је временом ту изграђено више објеката.

Накратко Аустријанци заузимају тврђаву, али су је Турци убрзо повратили.

Пожаревачки мир је мир потписан 21. јула у Пожаревцу између Аустрије и Венеције с једне и Османског царства са друге стране. Манастир Ресава потпада под аустријску власт.

Период аустријске окупације манастира обележила је одређена градитељска активност. Тада је започета обнова припрате, која је страдала у експлозији барута, Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита Вићентија Јовановића, пропутовао је  северну и североисточну Србију и сачинио  извештај о стању цркава. О Ресави каже да је припрата разрушена јер је у њој била „мунара турска, а сада обнавља се”. Не зна се када су тачно започети радови.

Обнова припрате завршена је у јесен. О томе сведочи натпис уклесан на двема каменим плочама, уграђеним изнад западног прозора припрате. У њему се каже:

ОБНОВИ СЕ ЛЕТА 1735. ОКТОБРА 2. ПРИ А(РХИЕПИСКОПУ)

ВИКЕНТ(ИЈУ) ЈО(ВАНОВИЋУ). КТИТОР ПРИПРАТЕ ОВЕ ДРУГИ;

ГОСПОДИН ОБЕР КАПЕТАН КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ

Од важности је што је споменут игуман Јоасаф, за кога Максим Ратковић у извештају каже  „тамо пребивает са братијама”. То је, после дужег периода, први податак о манастирском братству у Ресави. Изгледа да је у том периоду у манастиру постојала и школа за свештенике, и да је обновљена преписивачка делатност.

У манастиру Манасији ђакон Јеврем је завршио преписивање „Чудеса пресвете Богородице”, и овај препис се и данас чува у манастирској библиотеци.

Позивајући се на један извештај од 17. септембра исте године из Ратног архива у Бечу, као и на представку дворског ратног већа у Бечу, Турци су тог лета позвали „на веру” око две стотине Срба у Манасију и ту их све погубили.

После одласка Аустријанаца 1739. године па све до Првог српског устанка у манастир су поново ушли Турци, па је духовни живот у њему вероватно замро све до почетка XIX века. Обновљен је трудом калуђера Јоаникија, који је тих година дошао у манастир. Као игуман манастира Ресаве оставио је два записа –  у којима каже да се под српским вождом Карађорђем, митрополитом Леонтијем, оберкнезом ресавским Милијом Задравковићем, а трудом његовим (Јоакинијевим) „обнови храм Светога духа”. Ови записи, нажалост, нису сачувани – знамо да се један налазио изнад западних врата, а други с десне стране више улаза.

Кнез Милош Обреновић је посетио манастир Манасију (1832), а затим наредио да се попишу сви манастири и цркве у Србији. У извештају из ове године се за Манасију казе да је у веома лошем стању, те да су у цркви и народ и братство у опасности, јер из зидова стално испада камен.

Предузети су обимни радови – захваљујућим сачуваним документима знамо да су тада три свода потпуно президана (вероватно на припрати), да су многи блокови пешчара на фасадама замењени новим, да су исклесани завршни венци и израђени нови дрвени прозори и врата, а да је унутрашњост цркве омалтерисана. У то време се у Манасији налазио игуман Исаија који се посебно старао о манастирском имању. Он је сазидао звонару и набавио три звона, обновио цркву Рођења Богородице у Бељајки, и купио њиве, ливаде и један виноград. У тадашем попису манастирске имовине наводи се и воденица са пет витлова. Претпостављамо да се ради о воденици у данашем центру Деспотовца. У њеној непосредној близини игуман Исаија је подигао механу и дућан, који нису сачувани. У то време, оближње општине су у манастиру подигле школу.

Настојитељ Манасије био је Евгеније Симоновић. Он је на манастирском имању уместо старе сазидао нову воденицу и барутану, обновио манастирски конак, и набавио одежде и црквене сасуде. Руска царица Марија Александровна даровала је тада манастиру „Четворојеванђеље” у сребру и злату и један позлаћени крст.

Сликар Стеван Тодоровић (1832 – 1925) урадио је око 1858, на захтев игумана Евгенија, литографију Манасије која и данас представља вредан ликовни извор. Највећа заслуга Евгенија Симоновића састоји се у томе што је оставио опис манастира и грађевина у њему. Поред детаљних података о цркви и утврђењу, он пише да су„ван града били дућани и ханови турски” и да су ту Турци„и џамију назидали”.

У цркви је постављен високи дрвени иконостас. Иконе су насликали Милија Марковић и његов син Никола.

Крајем XIX века на цркви су извршене извесне интервенције, о чему сведочи камена плоча са натписом, која се налазила непосредно над вратима припрате, а данас је испод слемена крова. На њој је уклесано:

ОПРАВКА 1895 ПОД ВЛАДОМ Њ.К.В. АЛЕК(САНДРА) I С.М. КИРИЛО

Претпоставља се да је у земљотресу 1893, који се снажно осетио у Манасији и њеној околини, настало оштећење у источном делу цркве где се појавила и пукотина, и да је са главне куполе отпао део венца. Овај натпис се вероватно односи на тадашње поправке.

Српска православна црква канонизовала је деспота Стефана Лазаревића као Свети Стефан, деспот српски, а прославља се 1. августа.

Почетком XX века у манастиру се више није градило. Утврђење се постепено осипало, а постојеће зграде за становање одржаване су за потребе, вероватно мале монашке заједнице. Зато је ове године наређено да се горњи делови кула поруше, зидови изравнају и њихове површине залију бетоном – сматрало се да ће се на тај начин зидови осигурати. Тако су порушени оригинални делови кула и неповратно уништени материјални остаци за њихову обнову. Сведочанство размишљања савременика о том догађају је чланак  објављен у дневним новинама Политика, 12. октобра 1929.године.

У порти је источно од средњовековне трпезарије, саграђен спратни конак.

Манасија постаје женски манастир.

Од старих манастирских здања, поред цркве и трпезарије сачуван је и обновљен само „мали” конак десно од улаза у порту, на чијем се спрату данас налази капела посвећена Св. крсту.

За потребе бројног сестринства саграђен је савремени конак. Овај конак је смештен у источном делу порте и у њему се налази капела посвећена Св. Стефану Лазаревићу.

Изграђен је у североисточном делу конак за госте, са библиотеком и свечаном трпезаријом.

Ктиторска гробница у наосу цркве Св. Тројице откривена је приликом систематских археолошких истраживања 2006. године. Откривени су земни остаци Деспота Стефана Лазаревића у југозападном углу. Аутентичност је потврђена ДНК анализом..

Манасија обележава 600 година постојања.