-
Стефан Лазаревић (1377-1427) је старији син српског кнеза Лазара и књегиње Милице. Након косовског боја (1389), у ком је погинуо Стефанов отац, кнез Лазар, Стефан са само дванаест година, долази на власт и уз помоћ мајке влада све до свог пунолетства (1393). Као отомански вазал, успешно је предводио српске витезове у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. Након битке код Ангоре од византијског цара Maнојла II Палеолога у Константинопољу добија титулу деспота (1402). Почетком 1404. склапа савезништво и са угарским краљем Жигмундом, од кога добија Мачву и Београд који претвара у своју нову престоницу. Након великог турског пораза код Ангоре, у коме је деспот Стефан показао велику храброст, којој се сам противник дивио, почиње грађански рат у отоманској империји, али и сукоби међу српском властелом, најпре између Лазаревића и Бранковића, а касније и самог Стефана и његовог брата Вука. Наиме, у бици која се десила на Косову 1402. браћа Лазаревић се суочавају са нападом Ђурађа Бранковића и Турака, Лазаревићи деле своју војску на два дела. Вук командује већим одредом и бива поражен, док Стефан добија битку. Тиме се распламсавају први сукоби међу браћом.
Друштвене прилике тог времена су прожете династичким сукобима, издајама, ратовима и невиђеним турским варварством. У историји српског народа комплекснијег доба од његовог и дубљег понора до данас није било. Смутна времена за време владавине деспота Стефана у поређењу са идиличном епохом Немањића у свему су се преливала у српско друштво које као да се нашло пред изазовом последњег времена. Страх од надолазеће таме који је прожимао српско друштво није умањио одговорност да и на крају историјског хода српске државе, он мора, уз помоћ вере и знања, да на најбољи начин служи народу који му је поверен.
Деспот Стефан Лазаревић је био велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и прогнанима из околних земаља које су заузеле Османлије. Образовање је стекао у породичном дому, говорио је и писао на српскословенском, знао је грчки, познавао латински језик. Он је и сам био писац, а његовa најзначајнијa делa су „Слово љубве”, које је посветио свом брату Вуку и „Натпис на мраморном стубу на Косову”. До данас су сачувана нека од оригиналних докумената које је писао за време своје владавине. За време деспотове владавине у његовој задужбини, манастиру Манасија, развија се и богата преписивачка делатност – Ресавска преписивачка школа. У њој је преписано више хришћанских текстова и капиталних дела античке цивилизације, него у свим временима заједно која су деспотовим претходила. Градећи духовни штит свом народу, остављајући богато духовно наслеђе и вредности на којима је почивала хришћанска цивилизација, деспот Стефан је омогућио будућим цивилизацијама да у њима пронађу свој духовни раст, дубоко свестан да без језичког памћења не постоји ни историјско сећање.
Био је личност чије је име златним словима уписано у историју српског народа. Бескрајно прагматичан, мудар, велики државник, сјајан дипломата, храбар и успешан војсковођа, свестрано образован, велики песник, просветитељ, деспот Стефан је готово нестваран спој витешке храбрости, раскошне интелигенције, богатог образовања и изузетне духовне и физичке лепоте. Зато и не чуди признање које је за живота добио титулом Првог Витеза Реда Змаја. Учинити реч светом и свет хуманијим опсесивна је деспотова идеја водиља. Све модерне замене витешком погледу на свет и моралним принципима којима је служио бледе пред оним што је деспот Стефан Лазаревић целим својим животом достојно посведочио и потврдио.
-
Житије деспота Стефана Лазаревића имало је веома богату и занимљиву судбину на руском тлу током XV и XVI века. Ово је дело имало своју руску редакцију још током XV века, што значи да је прошло мало времена од настанка до његовог руског превода. Најзад оно је послужило и састављачима руског Хронографа као основа за описивање догађаја у Турској после пораза код Ангоре, у којима је деспот Стефан живо учествовао. Руски Хронограф сачињен крајем XV века, стекао је тако широку популарност да је у српској средини током XVI века био преписиван, па су описи из српске историје били преузимани по руској преради.
-
Врхунац руских настојања да забележе и сакупе све списе који су садржавали историју света, посебно у ликовном погледу, била је израда великог летописног свода са минијатурама, познатим код Руса као Лицевој летописни свод. Настао између 1556. и 1585. по налогу Ивана Грозног, тај огромни преписивачки подухват био је украшен са око 16.000 минијатура, међу којима су се у сажетом виду нашли и одељци из српске историје, рађени по оновременим књижевним текстовима.
Поред житија Св. Саве Српског, минијатура о Косовској бици, причи о животу Стефана Дечанског, нашле су се представе и о животу деспота Стефана Лазаревића.