Утврђење

  • Задужбина деспота Стефана Лазаревића убраја се у врхунска остварења српске архитектуре касног средњег века. Посебност манастира Ресаве свакако представља утврђење. Оно је осмишљено по свим правилима средњовековне фортификације и саграђено је са циљем да брани манастирско насеље.

    Ресавско утврђење има једанаест кула и посебно брањени простор на источној страни, са дванаестом кулом. Куле су по својим одбрамбеним и архитектонским обележјима истоветне – све имају приземље, шест спратова и шетну стазу са зупцима. Повезују их одбрамбени зидови – бедеми, који такође имају озупчано круниште. Између кула и бедема остварена је веза кроз посебне пролазе на IV спрату сваке куле, што је омогућило континуирано кретање браниоцима и успешну одбрану манастира. Из оваквог решења изузета је само донжон кула.

    Куле и бедеми снабдевени су машикулама – елементима одбране који су у нашој средњовековној архитектури ретко сачувани, те представљају посебност не само ресавског манастира. Иако се у војној архитектури Запада машикуле користе још у XII веку, у утврђењима средњовековне Србије оне се као одбрамбени елеменат појављују тек крајем XIV и почетком XV века, али у веома ограниченом обиму.

  • Испред главног зидног платна са кулама постојао је нижи бедем са косом каменом ескарпом, сада углавном у рушевинама, а на једном делу и ров са зиданом контраескарпом. Овакав концепт фортификација омогућаво је двостепеност одбране манастира, те је као систем, уз примењена решења на београдским утврђењима, постао узор за познију изградњу смедеревских двојних бедема.

    Посебно место у систему одбране манастира има донжон, данас познатији као Деспотова кула. То је најмасивнија, једина затворена кула, која има приземље издигнуто за 10.5 м изнад данашњег нивоа манастирског дворишта. Унутрашњи простор куле издељен је дрвеним међуспратним конструкцијама на пет спратова. На петом спрату су одбрамбени балкони – машикуле, који су знатно доприносили безбедности донжона. Поређењем са очуваним донжонима у Раваници, Сталаћу и Крушевцу овде се уочава тежња ка усавршавању, па се Деспотова кула у Ресави може сматрати најуспелијим остварењем те врсте.

    Утврђење манастира Ресаве, са својим бедемима и кулама, представља најбоље сачувану фортифицирану целину на подручју средњовековне Србије.

Бедеми, ровови и Мали град

  • Неправилно кружно обзиђе са 12 кула утврђује манастир површине око 0,8 ха. Запажа се да су размаци међу кулама мањи у западном сектору, а већи на источној страни, што су условиле одлике терена и могући правци прилаза и напада, односно одбране. Све су куле истурене из равни бедема и повезане одбрамбеним зидовима, што је омогућавало континуално кретање браниоца и солидну одбрану укупног простора манастира. Из оваквог фортификационог решења изузета је само донжон кула, као кула последње одбране, те се у њу не може ући са бедема. На североисточној страни, где је иначе и најтежи приступ манастиру, саграђен је истурени део утврђења – цвингер, данас познатији као Мали град. То је простор величине око 20 х 60 m, са посебним улазом, мада је кроз пролазе у кулама, на два места остварена веза и са манастирским двориштем. Намена овог простора није сасвим јасна, с обзиром да овде нису спроведена археолошка истраживања. Може се претпоставити да је служило за смештај посаде и њихове потребе, те да је стога и одвојен од монашког насеља.

    Око читавог утврђења (осим Малог града) подигнут је још један нижи, спољни одбрамбени зид на удаљености од око 2 м од кула и бедема. Његова траса доследно прати облике кула и правце одбрамбених зидова, те тако формира посебно брањени простор – скривени пут, где су се браниоци безбедно кретали. Иако само фрагментарно очуван, овај зид се, вероватно, завршавао шетном стазом са зупцима, али нам његова некадашња висина за сада није позната. Овакав концепт фортификације омогућио је двостепеност одбране манастира, те је као систем, уз примењена решења на београдском граду, постао узор за изградњу потоњег Смедерева.

    Око утврђења је опкопан суви ров ширине око 17 м који се завршавао зидом – контраескарпом. Ров је на северној страни данас пресечен савременом саобраћајницом, па претпостављамо да се спуштао све до Малог града. На јужној страни је затрпан, те није познато докле се протезао.

    Преко рова је свакако био дрвени мост, који је водио од прве капије у спољном одбрамбеном зиду. Одатле се кроз другу – данашњу капију ступало у манастирско двориште. Капије су увек посебно брањене, те је капија ресавског утврђења смештена у бедему између две куле, што јој је пружало посебну безбедност.

  • Изнад капије некада је постојала двојна машикула. Оваква одбрана манастира резултат је добро осмишљене и доследно спроведене концепције.

    DSC_0023_2_noc4_x1000

Куле са машикулама

  • Сви елементи одбране су прилагођени условима терена, те данас уочавамо да су готово све куле, као и одбрамбени зидови, истих висина и да се примењена решења понављају. Куле су по својим архитектонским, конструктивним и одбрамбеним решењима истоветне. Одступања постоје само у облику основе; већина кула има издужену четвороугаону основу, а само две облик неправилног шестоугла. Појава ових кула, имајући у виду њихов положај, била је условљена потребом појачане одбране прилаза манастиру. У вертикалном плану куле су биле издељене дрвеним међуспратним таваницама на спратове. Свака је имала приземље, шест спратова и шетну стазу оивичену зупцима. Приземље сваке куле било је приближно на нивоу терена манастирског дворишта, а стрме дрвене степенице повезивале су горње етаже. Са четвртог спрата, кроз засведени пролаз, могло се изаћи из кула на шетне стазе бедема. Шеста етажа сваке куле има одбрамбене балконе – машикуле. На шестоугаоним кулама има их пет – на свакој истуреној страни по једна, док их код четвороугаоних има шест, односно по две на истуреним фасадама. Куле су отворене ка манастирском дворишту и на тој страни су постојале само дрвене ограде на сваком спрату.

    Машикуле, односно одбрамбени балкони су обележје утврђења манастира Ресаве и сигурно је да је 104 изведених машикула битно утицало на некадашњи изглед манастира. Као елеменат одбране који се у нашој средњовековној архитектури ретко сачувао, оне представљају посебност не само Манасије.

    Иако се у војној архитектури Запада машикуле користе још у XII веку, у утврђењима средњовековне Србије оне се појављују тек крајем XIV и почетком XV столећа, али у веома ограниченом обиму (Голубац, Раваница Београдска тврђава). У Ресави су грађене као зидане конструкције истурене из равни фасаде. Масивне камене конзоле, укљештене у зид, носиле су камену греду „преклапачу” исклесану од пешчара.

    На таквом ослонцу грађени су зидови од блокова сиге, као спољна заштита. Над зидовима је био полуобличасти свод и једноводан кровић, покривен оловним лимом. Како под конструкције не постоји, браниоци су, заклоњени обимним зидовима, могли несметано да туку непријатеља и да му онемогуће приступ, што је знатно доприносило одбрамбеној моћи куле.

    Куле су се завршавале шетном стазом, оивиченом парапетом са зупцима, над којима су били стрми, дрвени кровови, покривени шиндром, даском или највероватније оловним лимом. Приликом истраживања шездесетих година у неким кулама су пронађене табле олова, а и запис игумана Евгенија Симоновића из 1860. године сведочи да је приликом „чишћења града” нађено много парчића олова, те је и он закључио да су куле биле оловним лимом покривене.

  • Невелики унутрашњи простор кула, као и чињеница да су све са унутрашње стране према порти отворене целом висином, указује да су оне служиле искључиво за одбрану. Евентуални смештај посаде у њима није био могућ и нису служиле за становање.

    004_500

    Одбрамбени зидови, који повезују куле, високи су око 12 м и широки око 3,20 м. И они су се завршавали шетном стазом, оивиченом парапетом са зупцима, иза кога су се безбедно кретали браниоци. Излаз на шетну стазу био је искључиво из кула; нема никаквих трагова зиданог или дрвеног степеништа којим би се на њих могло попети. На основу остатака камених конзола закључује се да је у оквиру парапета са зупцима, на сваком бедему било по две до три машикуле, истоветне као и оне на кулама. Занимљиво је да су сличне конструкције постојале у одбрамбеним зидовима и испод шетне стазе. Данас се у бедемима утврђења види да их је било четири, од којих је она на југоисточној страни изведена као троделна машикула. Какав је био приступ до њих данас нам није познато, као што није извесна ни њихова намена. Могуће је да су и оне служиле као одбрамбени балкони – машикуле, до којих се евентуално стизало преко прислоњеног дрвеног степеништа. Очувана конструкција у бедему између донжона и петостране куле налазила се у оквиру архитектонског корпуса прислоњене грађевине, што дозвољава претпоставку да је можда у питању нужник.

    kule i bedem

Деспотова кула

  • Донжон ресавског утврђења, односно пирг, познатији као Деспотова кула, издваја се својим обликом, величином и одбрамбеним својствима. То је једина затворена кула, квадратног облика основе, страна око 14,5 м. У доњем делу кула се косо шири, задржавајући квадратни облик, те њена величина при терену износи скоро 20 м. Донжон има приземље, пет спратова и шетну стазу, па је укупна корисна површина око 360 m2.

    Као што је уобичајено код кула последње одбране, овде постоји само један улаз. Он је централно постављен на фасаду, споља је лучно обрађен, а изнад њега је полукружна ниша у којој је некада вероватно била фреска. Испред улаза постојала је платформа на масивним каменим конзолама, на коју се ступало дрвеним степеништем. Претпостављамо да је степениште било постављено управно на фасаду и ослоњено на косину куле. Одатле су могле да воде покретне лествице до платформе, које би се у случају опасности и затварања куле уклањале.

    Приземље куле је у нивоу улаза, односно на 10,5 m изнад манастирског дворишта. Величина унутрашњег простора је 6 х 6 м а дуж обимних зидова изведен је ниски банак. Испод пода приземља постоји једна просторија кружног облика за коју претпостављамо да је служила као житница. У њу је могло да се смести преко 20 тона житарица, што је довољна залиха да се прехрани 100 људи за годину дана.
    Кроз засведени пролаз, зиданим степеништем излази се на први спрат куле, одакле се дрвеним степеништем стизало на остале етаже.

    kula_unutra

    На другом спрату куле очуван је седећи нужник, као зидана истурена конструкција и то је један од бољих примера у нашој средњовековној архитектури. На последњој петој етажи изведено је 19 машикула, које су знатно појачале одбрамбене могућности донжона. Као и остале куле и донжон се завршавао стрмим четвороводним кровом, али о њему нема материјалних података.

    donzon_unutra
  • Приликом истраживачких и конзерваторских радова у манастиру, извршена је потпуна рестаурација донжона, свакако најзначајније куле ресавског утврђења. Поређењем ресавског донжона са сачуваним кулама последње одбране у Раваници, Крушевцу, Сталаћу, Смедереву и претпостављајући изглед деспотовог донжона у београдском граду, можемо закључити да је ресавска кула најбоље сачувана и да пружа најпотпуније податке о некадашњем изгледу и појединим архитектонским решењима. Повећањем дебљине обимних зидова, висине косе ескарпе, нивоа улаза, као и повећањем укупне висине куле и увођењем машикула, код деспотове куле у Ресави остварено је најбоље фортификационо решење донжона у средњовековној Србији, које није поновљено у познијем времену.

    donzon

    Приликом извођења радова је уочено да се на свим фасадама донжона, на висини од око 26 m изнад терена, појављују вертикалне грађевинске спојнице које несумњиво упућују на распоред зубаца и некадашњи завршетак куле. Очигледно је да је у старијој фази донжон био нижи, а да су касније извршена надзиђивања. Осматрањем лица зидова и анализом технике грађења, овакве појаве се уочавају и на осталим кулама и појединим одбрамбеним зидовима. Њих су запазили и ранији истраживачи, и њихова мишљења о овом проблему су различита. Једни сматрају да су оне потврда постојања старијег утврђења које је деспот Стефан Лазаревић затекао и обновио; други су пак мишљења да је деспот у целости саградио утврђен манастир, а да је након његове смрти утврђење Ресаве дограђено. Чини нам се да се описане интервенције не могу приписати различитим хронолошким фазама, било да се ради о старијем затеченом утврђењу или каснијим доградњама деспотове задужбине. По нашем мишљењу утврђење манастира Ресаве, у облику у коме се сачувало до данашњих дана, резултат је једне целовите замисли и идеје одбране манастира спроведене по жељи деспота Стефана Лазаревића као ктитора, а чему у прилог стоје и историјски извори. Описане интервенције могу се тумачити само као грађевинске фазе у склопу историјских прилика, опасности од Турака и потребе ктитора да у таквим околностима заштити своју задужбину.

Манастирска трпезарија

trpezarija
  • После цркве, трпезарије су биле најзначајнија и најмонументалнија здања у манастиру. Трпезарија у Ресави налази се јужно од цркве, паралелно са њом, изграђена као слободностојећи објекат издужене правоугаоне основе. Иако знатно оштећена у горњим зонама, то је најбоље очувана грађевина првобитног манастирског насеља.

    Ресавска трпезарија је грађевина изузетне величине. Дугачка је 32, а широка 16,8 m и она је највећа средњовековна трпезарија у Србији. У њу се могло сместити између 250 и 300 особа, што би посредно могло да сведочи и о могућем некадашњем броју монаха у манастиру.

    Трпезарија има две етаже – приземље и спрат. Приземље, сада засуто до парапета прозора око 1,5 m, служило је као остава за смештај намирница и хране. Просторија за обедовање, трпезарија у ужем смислу, налазила се на спрату грађевине.

    Главна фасада трпезарије је северна, окренута према цркви. У оси северног зида налази се монументални засведени улаз у приземље грађевине, а други мањи у источном делу јужног зида. У западном, северном и источном зиду приземља отворена су по два симетрично постављена пресведена прозора. У средини источног зида налази се и петострано проширење које носи апсиду на спрату.

    Улаз у просторију за обедовање на спрату налази се у средини северног зида, а још два мања, вероватно сервисна улаза, налазе се у наспрамном – јужном зиду. У средини тог зида изграђена је велика, плитка ниша. Ова просторија била је релативно добро осветљена; у њеном западном и источном зиду постоје по три, а у северном – окренутом ка цркви – шест прозорских отвора. У средини источног зида налази се полукружна апсида пресведена полукалотом, испред које се, по обичају, свакако налазио игумански сто.

    Техника зидања и градиво примењени на трпезарији истоветни су онима на кулама и бедемима манастирског утврђења. Њени зидови грађени су ломљеним, често врло крупним каменом у кречном малтеру. Очувани сводови над отворима врата и прозора су полуобличасти и изведени од сиге, са понеким блоком пешчара и, ретко, покојом опеком.

    Међуспратна конструкција над приземљем била је дрвена. На основу очуваних лежишта у зидовима види се да је снажна подвлака у подужној оси грађевине носила 38 попречних греда тавањача. Она се ослањала на четири дрвена стуба, чије су камене базе откривене током сондажних испитивања. Зидови трпезарије нису очувани у довољној висини да би се на њима могли наћи остаци или трагови кровне конструкције. Готово све до сада истражене средњовековне трпезарије биле су покривене дрвеном, двоводном конструкцијом – што је, извесно, био случај и са ресавском, поготову када се имају у виду дебљина зидова и распон грађевине. О њеном кровном покривачу не може се, за сада, ништа поузданије рећи, али с обзиром на култни и архитектонски значај трпезарије могло би се претпоставити да је употребљено олово.

    Под приземља био је израђен од кречног малтера на набијеној земљи. По отисцима на западном и источном зиду може се видети да су преко дрвених греда над приземљем биле постављене даске, али је тешко рећи да ли су чиниле и подни застор спрата.

  • Знатан број камених плоча нађених током истраживања наводи на претпоставку да је у сали за обедовање, преко дасака и испуне, могао бити постављен камени под.

    trpezarija1

    Трагова унутрашње обраде зидова приземља више нема, али се може претпоставити да су били омалтерисани. У своду прозора апсиде сачувана је мала површина фреско-малтера, где су се тридесетих година ХХ века још увек распознавали остаци фресака. Извесно је, дакле, да је сала за обедовање била осликана, као што је уосталом био случај са већином средњовековних трпезарија у Србији.

    У спољашњим лицима подужних зидова трпезарије очувана су лежишта међуспратних греда тремова који су се налазили испред њих. Током сондажних испитивања изведених 1957. и 1958. пронађени су остаци дрвених стубова, на основу чега је закључено да су тремови били дрвене конструкције. Извесне индиције наводе на претпоставку да пронађени стубови припадају фази обнове након пожара у којем је трпезарија страдала. Тада је њена унутрашњост насута око 0,9 m, а уместо четири оригинална стуба која су носила мећуспратну конструкцију над приземљем, постављено их је по пет у три реда.

    Током досадашњих истраживања нађен је известан број фрагмената каменог украса који највероватније не потичу са манастирске цркве, већ им се место мора тражити на неком од других објеката манастирског насеља – пре свега на манастирској трпезарији. Они указују на могућност да се испред северне, главне фасаде трпезарије првобитно није налазио дрвени, већ зидани трем. Сличне конструкције – зидани тремови – налазиле су се испред трпезарија манастира Студенице и Бањске.

    Током XII и XIII века манастирске трпезарије у Србији грађене су уз обимни зид, непосредно везане за остале грађевине насеља. У првој половини XIV века примећује се њихово поступно осамостаљивање и обликовање као слободних објеката. Тако је почетком века трпезарија у Бањској само са источне, уже стране, прислоњена уз остале објекте, док су јој остале три фасаде слободне. Половином века у манастиру Св. Арханђела код Призрена трпезарија је изграђена као монументална, слободностојећа грађевина. Друга линија развоја може се посматрати у вертикалном плану када, до тада уобичајена решења само са приземљем, у другој половини XIV века уступају место онима са две етаже. Тако у Раваници трпезарија, можда по угледу на нека светогорска решења, добија спрат. Последња два примера – из две, у време деспота Стефана нарочито цењене владарске задужбине – могу се сматрати непосредним узорима градитеља ресавске трпезарије. Преузимањем диспозиције грађевине у оквиру манастирског насеља из Св. Арханђела и спратног решења из Раванице, у Ресави су на изузетан начин обједињена два правца развоја средњовековних трпезарија.

Остале грађевине манастирског насеља

  • Oсим цркве и трпезарије, у оквиру манастирског насеља постојале су и друге грађевине неопходне за свакодневни живот монашке заједнице – „општежићу насеља изванредна“, како за њих каже Константин Филозоф. Као што је било уобичајено, прислоњене су уз обимне зидове утврђења и у њима су биле смештене монашке келије, оставе, радионице, а вероватно и странопријемница и болница. Ови објекти су, углавном, били изграђени од лаког материјала и током времена су нестали. О њиховом постојању сада сведоче трагови на бедемима и, понегде, ниски остаци обимних зидова.

    У северном делу манастирске порте постојала су два објекта, један западно и други источно од донжона. Западна грађевина налази се на простору између северне шестоугаоне и донжон куле. Има издужену правоугаону основу дужине око 25 и ширине око 7,5 m. Њен западни и северни зид чине бедеми утврђења, док су јужни и источни, окренути ка порти, дебљине око 1 m, зидани ломљеним каменом. Приземље грађевине је попречним зидом подељено на две просторије неједнаке величине. У мањој, до донжона, сачувани су остаци полукружног ложишта и две нише. Зидови ове грађевине сада су очувани од око 1 до 2,5 m висине. На фотографијама из тридесетих година ХХ века, међутим, види се да је тада фасадни зид веће просторије делимично био сачуван у висини другог спрата и да је имао засведене прозорске отворе. Лежишта греда међуспратних конструкција приземља и спрата овог објекта сачувана су у лицу бедема, али је очигледно да су ту вршене преправке. Оригинални ослонци дрвених греда, изведени у време градње утврђења, зазиђивани су, док су нови израђивани накнадно. Ложиште у лицу бедема на другом спрату такође је накнадно израђено. Чини се да је на овом месту првобитно постојала грађевина која је имала веома високо приземље и можда спрат, и вероватно била изведена у дрвету. Касније, пошто је првобитна грађевина као и остале страдала у пожару, изграђена је нова са два спрата зидана каменом.

    Источна грађевина налазила се на простору од донжон куле до високог каменог забатног зида прислоњеног уз бедем. Била је дугачка око 33 m, а широка вероватно колико и забат – око 8,5 m.

  • Имала је приземље и свакако један спрат, а лежишта дрвених греда њихових међуспратних конструкција изведена су истовремено са бедемом у чијем лицу се налазе.

    Како су горње зоне лица бедема манастирског утврђења знатно оштећене, више није могуће утврдити да ли је постојао још један спрат. Приликом сондажних испитивања ове грађевине нису пронађени остаци камених фасадних зидова, те је извесно да је била изграђена од дрвета. Велика количина ђерамиде и дебео слој угљенисаног дрвета откривен током испитивања показује да је ова грађевина била покривена ћерамидом и да је страдала у пожару.

    Највећа грађевина манастирског насеља, изузимајући трпезарију, налазила се у источном делу порте. Пружала се од забатног зида дуж источног бедема и била дугачка око 60 m. Судећи према лежиштима дрвених греда у очуваном лицу бедема, имала је приземље и спрат. Током сондажних испитивања откривене су камене базе које су носиле њену дрвену конструкцију. Пошто је страдала у пожару грађевина је обновљена са конструкцијом која је била иста као и првобитна, али на претходно насутом терену и са приземљем на знатно вишој коти.

    У западном делу порте налазе се две грађевине – једна јужно од улаза, а друга наспрам западне фасаде цркве. Јужна грађевина је, уз трпезарију, најбоље очуван објекат манастирског насеља. Правоугаоне је основе величине око 6,5 са 13,5 m и прислоњена је уз кулу. Зидана је ломљеним каменом и имала је приземље и два спрата, на којима су се очували остаци ложишта. Међуспратна конструкција се ослањала на зидове и дрвену греду коју су носила два стуба, чије су камене стопе откривене током истраживања. Тада су откривене и камене стопе дрвених стубова трема. Као и остале грађевине и ова је страдала у пожару, после којег је вероватно била обновљена.

    Грађевина наспрам западне фасаде цркве правоугаоне је основе величине око 7 са 13,5 m. Зидана је ломљеним каменом, а остаци њених зидова високи су од око 0,6 до 2 m. За разлику од осталих грађевина манастирског насеља ова није прислоњена уз бедем, већ је изграђена као слободностојећи објекат. Слаба очуваност њених зидова не допушта сигурније закључке о времену настанка. Ипак, чињеница да је одвојена од зидова утврђења наводи на претпоставку да је могла настати у каснијем периоду.

АРХИТЕКТУРА ЦРКВЕ