1389-1407

Историја

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ КОЈЕ СУ ПРЕТХОДИЛЕ ГРАДЊИ ЗАДУЖБИНЕ

Манастир Ресава, данас познатији под именом Манасија, задужбина је деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара и књегиње Милице. Градњом манастира са храмом Свете Тројице деспот је желео да за свог живота, у традицији задужбинарства Немањића и свога оца, подигне себи гробну цркву-маузолеј у коме ће бити сахрањен.

Сложене политичке и економске прилике претходиле су градњи манастира. Србији је после Косовске битке претила стална опасност од најезде Турака са југа, а истовремено је била изложена и притисцима Угарске са севера. Књегиња Милица је улагала много труда, мудрости и вештине да сачува државу. Дочекавши пунолетство сина препустила му је српски престо, а она се повукла у манастир одакле је наставила да му помаже у управи земљом.

Млади кнез Стефан морао је да сређује унутрашње прилике у држави раздираној сукобима властеле, али и да настоји да економски ојача земљу. Као султанов вазал учествовао је и у ратним походима Турске.
После чувене битке код Ангоре (1402) и султановог пораза у сукобу са Монголима, Стефан је видео могућност да државу ослободи турског притиска. Враћајући се у Србију посетио је Цариград, где га је византијски цар Mанојло II Палеолог срдачно примио и обдарио веома високом титулом деспота. Тиме је потврђено да Византија подржава нову самосталну политику Србије.

Међутим, за дубљу промену односа према Турцима Србији је требао јачи савезник. Зато се деспот Стефан приклонио Угарској, те је почетком 1404. године прихватио вазални однос. То је значило да би Србија, у случају потребе, могла да очекује војну помоћ од Угарске, а деспот је уз ове гаранције добио још Мачву и Београд. Оснажен положај државе и њеног владара допринео је да се убрзо среде и односи са новим султаном Сулејманом, обнове трговачке везе са Дубровником и донекле успостави унутрашњи мир у земљи.
Овакве околности у држави омогућиле су деспоту Стефану да се подухвати градње своје задужбине…

ХРОНОЛОГИЈА