Фреске

Распоред фресака прилагођен је архитектонској концепцији и сакралној функцији унутрашњих простора храма, уз примену хијерархијског начела „свете вертикале и хоризонтале” у распоређивању тема у православним црквама византијског уметничког круга.

Сјај сликарства испуњавао је верне духовном лепотом идеалног света, у којем влада космички ред, тако да је и сам улазак у храм био за њих раван уласку у небо.

Главна купола

• Програм фреско-сликарства у Ресави почињао је у калоти главне куполе, у којој је било насликано попрсје Христа Пантократора. Син Божији, владар неба и земље, из калоте комуницира са овоземаљским светом. У сферном прстену око Пантократора била је насликана Небеска литургија коју на небу служе анђели, исто као што то на земљи чине свештеници. Сада се виде само фрагменти анђеоских ногу из ове процесије.

  

  У историји људског рода Бог се први пут показао малом броју људи Старог завета, пророцима, дајући им визије о будућим догађајима и појави Спаситеља Новог завета. Зато је пророцима и место у тамбуру куполе, најближем Богу. У дванаестостраном тамбуру главне куполе у Ресави, између дванаест уских и високих прозора, у два реда су насликане двадесет четири монументалне фигуре пророка, старозаветних царева и првосвештеника, од којих већина држи свитке са исписаним текстовима својих визија – пророштава. Већина пророка приказана је у хитону и химатиону, док су петорица у одећи старозаветних царева и првосвештеника.

• У вишем појасу, почев од истока тамбура у смеру кретања казаљке на сату, стоје пророци Илија (огрнут препознатљивим крзненим мелотом), Илијин ученик Јелисеј, Језекиљ, млади пророк Авакум (који испруженим кажипрстом десне руке показује сопствено уво као алузију на текст исписан на свитку), Јеремија (такође подигнуте десне руке), Захарија Млади, Јона, Јоил, Малахија, Данило, Исаија. Кружни венац пророка затвара Јован Претеча, последњи пророк, који најављује долазак Христов и крстом у руци симболише не само сопствено страдање него и спасење и васкрсење људи.

  У нижој зони, испод светог Илије на источној страни тамбура, насликан је пророк Софонија, а следе пророци Авдија, Агеј (са издигнутим свитком), Наум, Гедеон, Осија и Амос. Старозаветни првосвештеници држе у рукама своје атрибуте којима се праображава будућа Христова првосвештеничка улога у његовој цркви на земљи. Пророк Самуило држи рог са уљем помазања и свитак, а пророк Захарија, јудејски првосвештеник и отац Јована Претече, носи кадионицу и свитак. Арон држи разлисталу палицу и свитак, док је Мојсије једини без свитка међу пророцима и обема рукама држи стамну за ману украшену попрсјем Богородичиним. Пророк Михеј стоји испод Јована Претече и затвара круг у доњем појасу пророка, благосиља десницом а у левој држи свитак.

  Профилисани кружни венац у виду прстена на дну тамбура украшен је штуко декорацијом и осликан лозом са цветовима. На зидним површинама испод венца насликани су, на истоку и на западу, Мандилион и Керамион, нерукотворене слике Христове; на северу и на југу представљена је Рука Божија; у пандантифима су јеванђелисти.

Пандантифи

• Док су старозаветни пророци само у својим визијама могли да виде долазак Христа, јеванђелисти су били истински сведоци његовог оваплоћења, реалног боравка на земљи, његових дела остварених међу људима и његове епифаније. Матеј, Марко, Лука и Јован, аутори четири света јеванђеља – списа који су у хришћанској доктрини сматрани основом Христове науке и фундаменталном „потпором” хришћанске вере – уобичајно су насликани у сферним троугловима подно тамбура. Јеванђелист Јован је приказан у југоисточном пандантифу, како седи у пећини на острву Патмос и, окрећући се истоку, са светлосног зрака из сегмента неба добија надахнуће за речи које диктира своме ученику Прохору. У југозападном пандантифу јеванђелист Марко седи у радној соби, у грађевини раскошне архитектуре, и чита већ написану књигу, а иза његових леђа – попут античке музе – стоји персонификација премудрости Божије и показује текст у књизи. Јеванђелист Лука је насликан док седи у скрипторијуму једне двоспратне грађевине са елегантним портицима и вртом са чемпресима. Персонификација премудрости стоји му уз лево раме и показује већ исписано јеванђеље на налоњу, док он зарезује перо и спрема се да на празној књизи, коју држи на крилу, препише текст.

  

• И јеванђелист Матеј ствара свој спис по промисли Божијој; док седи у вишеспратној раскошној грађевини са терасама, кружним степеништем и киворијем, премудрост Божија стоји му иза леђа и предаје му књигу са почетним речима јеванђеља.

  Хришћанска Црква је током своје дуге историје нарочито неговала култ икона. Посебно су слављене најстарије, тзв. нерукотворене иконе, на којима су „нерукотворени образи” Христови на светом Убрусу и на светој Керамиди. Ове иконе су сматране чудотворним приказима Христовог лика. Оба нерукотворена образа, као аутентични докази Христовог оваплоћења, сликају се у византијским и српским црквама у поткуполном простору, између пандантифа. Свети Убрус је у Ресави насликан на источној страни, између јеванђелиста Јована и Матеја. Крајеви белог убруса, са Христовим ликом у крстастом ореолу, везани су за декоративне држаче. На западној страни, између јеванђелиста Марка и Луке, налази се света Керамида са Христовим ликом у крстастом ореолу. На јужној и северној зидној површини између пандантифа насликана је Рука Божија у гесту благослова, окружена квадратним сегментом „неба“.

  

Четири мале куполе

• Наспрам програмски сложеног одбира ликова који украшавају главну куполу, у четири мале куполе украс је значајно сведенији. Данас је сачуван само у тамбурима и, фрагментарно, у њиховим поткуполним зонама. Калоте, осим југозападне, немају више фресака, а тамбури су испуњени сликама „бестелесних сила” – анђеоских редова који на висинама славе Бога.

• Бестелесне силе груписане су у представе херувима и серафима, престола (повезани крилати точкови са много очију), арханђела и анђела, а прате их стихови трисагиона – „Свет, свет, свет Господ Саваот, испуни се небо и земља славе његове”, односно почетак текста химне која слави Богородицу: „Часнију од херувима и славнију од серафима…“. На зидним површинама испод купола тек гдегде се распознају представе старозаветних праотаца, пророка и праведника.

Олтарски простор

• Најпрегледнија целина фресака Ресаве налази се у олтарском простору. На челу лука око полукалоте апсиде био је исписан стих псалма 26, 8: „Господе, заволех лепоту дома твојега“. У полукалоти је била представљена Богородица на престолу са Христом у крилу, међу анђелима који јој се приклањају. Сада се виде само делови анђеоских фигура. Испод ове представе насликане су сцене из циклуса Христових јављања после васкрсења. У сва четири јеванђеља описана су дешавања током четрдесетодневног Христовог боравка међу људима на земљи, што се чита на богослужењу, на јутрењима од Ускрса до Духова, а визуелизује се сценама посмртних јављања – које се због свог значаја и симболике, од XIII века често сликају у олтарима хришћанских цркава. Велики литургичари објашњавају изузетан значај Христових посмртних јављања, јер је Христос боравећи са апостолима њима „поверио божански домострој спасења, којим спасава свет”. Тај програмски концепт примењен је и у Ресави.

  Прва сачувана слика, Апостол Петар на празном гробу Христовом, налази се на северној страни олтарског простора и приказује апостола Петра који стоји поред Христовог отвореног гроба. У гробу се виде само повоји којима су били овијени тело и глава Христова. У сцени Христос показује апостолима руке и ноге, Христос стоји у средишту међу апостолима, који гестовима и покретима изражавају видно узбуђење, и позива их да се не плаше већ да приђу, да виде и опипају његове (крсне) ране на рукама и ногама и увере се у његову телесну појаву после васкрсења. Христос наставља разговор са својим неповерљивим ученицима, тражећи од њих да нешто поједе, што је приказано на сцени Христос једе мед и рибу. Христос стоји иза шестоугаоне трпезе на којој су посуде са комадом рибе и медом, и приноси устима рибу, док му апостоли прилазе доносећи посуде са понудама.

• 

  Јужно од апсидалног прозора види се део сцене Христово јављање на Тиверијадском мору, када је Христос подучио апостоле како да баце мрежу у море и да извуку „мноштво” рибе, док апостол Петар, изненађен његовом појавом, скаче у море.

  Овај догађај се наставља на јужном пиластру епизодом Христос са огњем, хлебом и вином. Паси Петре овце моје је последња сцена у циклусу Христових јављања после васкрса. У десном делу првог плана насликан је Христос са испруженим рукама, око њега су апостоли, а изнад њих су сачувани делови дугачког дијалошког текста између Христа и апостола Петра.

Композиције „Причешће апостола“ и „Служба Агнецу“

• У средишњој хоризонталној зони фресака олтарске апсиде, испод венца украшеног флоралним орнаментом, целом ширином и чеоном страном пиластара развијена је сцена Причешћа апостола. Према устаљеној иконографији, Христос је представљен два пута у средишту апсиде како стоји за часном трпезом испод балдахина. Он хлебом причешћује групу апостола која му, са Петром на челу, прилази са северне стране. Апостол Петар се сагиње и љуби Христову руку док симболично укрштеним шакама прима честицу хлеба. Петорица апостола за њим, припремајући се да приме причесни хлеб, прилазе у свечаним, смиреним покретима. На јужној половини сцене Христос је окренут профилом и причешћује апостола Павла, који пијући причесно вино гледа у Христа и молитвено пружа руке. Остала петорица апостола прилазе руку отворених у гесту молитве или говора. И Христос и апостоли су одевени у хитоне и химатионе. Поворке апостола прате анђели-ђакони који носе рипиде и чираке са упаљеним свећама. Сви се крећу у имагинарном простору који је, својствено византијској естетици, назначен архитектонским елементима као симболима реалне архитектуре. Уз горњу ивицу сцене читају се делови речи које је, како сведоче јеванђелисти, Христос изговорио апостолима на Тајној вечери: „И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га и даде им, и рече: ‘узмите, једите; ово је тијело моје’. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: „пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштања гријеха“. Сликом Христовог Причешћа апостола људима се предочава догма о спасоносној Христовој жртви – литургијска улога Христа који на жртву приноси себе самог у виду причесног хлеба и вина.

  Пространо светилиште Ресаве примило је велики број ликова архијереја, који су насликани у олтарској апсиди испод сцене Причешћа апостола, на зидовима проскомидије и ђаконикона и на олтарској страни источног пара стубова, и симболично су сједињени у вечном служењу свете литургије, у свим временима и свим земљама хришћанског истока.

• Четрнаест најпоштованијих архијереја у првој зони олтара учествују у сцени Служење свете литургије, која симболички представља догму Христове жртве и њено стално обнављање у реалној литургији.

  У литургијској поворци свети оци, окренути полупрофилом, прилазе средишту апсиде, где је представљена часна трпеза са Христом – жртвом, дететом које лежи на патени и благосиља. Два анђела, нагнута над часну трпезу са агнецом и путиром, машу рипидама, док са севера прилазе: св. Јован Златоусти, св. Григорије Богослов, св. Јаков брат Божији, св. Никола Мирликијски, св. Јован Милостиви и св. Сава Српски, а са југа: св. Василије Велики, св. Атанасије Александријски, св. Кирило Александријски, св. Григорије Ниски, св. Силвестар папа римски, и св. Спиридон. Часна трпеза са агнецом стоји у идејној оси олтара у чијој се вертикали налази и часна трпеза за којом служи Христос у Причешћу апостола. На слици је експлицитно показано стално присуство Христа, чију жртву људи примају преко молитава и евхаристије – причешћа на литургији, када се сједињују с њим ради будућег спасења.

  У Ресави, у идеалном и непрекидном обреду литургије учествују и други, бројни архијереји, представљени допојасно или у целој фигури, одевени у литургијске епископске одежде, држећи у левој руци јеванђеље а десном руком, најчешће, дајући благослов. У низу медаљона, у зони између композиција Причешће апостола и Служба архијереја, изведени су допојасни ликови четрнаесторице епископа. На северној страни олтара читају се само имена св. Ананија и св. Силуана Солунског, док су на јужној страни олтарске апсиде добро сачувани и портрети и натписи: св. Стахије Византијски, св. Симеон Јерусалимски, св. Лукије Лаодикијски, св. Апелис Смирнски, св. Христовул, св. Родион Патарски и св. Флегонт Партски. У доњем прозору апсиде су стојеће фигуре св. Григорија Акрагантског и св. Григорија Јерменског, док се на северној страни горњег прозора олтарске апсиде види само део представе непознатог црквеног оца.

Проскомидија и ђаконикон – слике светих архијереја

• У проскомидији и у ђаконикону доминирају слике светих архијереја. У највишој зони апсиде проскомидије смештена је оштећена фигура једног црквеног оца, док је испод њега добро очувани лик св. Поликарпа, ахиепископа Смирне. Изнад источног прозора проскомидије су два медаљона са попрсјима светих епископа Ерастона Јерусалимског и Состена Колофонијског, док бочне стране тог прозора заузимају две стојеће фигуре светих епископа – св. Антим на јужној и неидентификовани епископ на северној страни прозора. На северном зиду, испод доњег прозора, насликана су попрсја тројице непознатих светих епископа у медаљонима, а изнад прозора је још један медаљон са попрсјем једног јерусалимског епископа, док су на унутрашњим странама истог прозора две стојеће фигуре – св. Епифаније Кипарски и један непознати епископ. Поред светих епископа у проскомидији су насликана и три света ђакона. Како је служење ђакона у литургији сматрано једнаким служењу анђела у Небеској литургији, представе светих ђакона унете су у програм сликарства пастофорија уз главни црквени олтар. Св. Евпло и св. Роман стоје са страна прозора у апсиди протезиса, држећи у десној руци висећу кадионицу а у левој, покривеној крајем огртача, носећи дарохранилницу. На основу преосталих фрагмената два анђела испод њих, може се

• претпоставити првобитна сцена Христа агнеца. Св. Стефан Првомученик као ђакон постављен је одмах поред св. Евпла на суседном, северном зиду проскомидије. Сва тројица светих ђакона представљена су као младићи са тонзуром (избријаном главом) на темену, одевени у стихар (доњу одежду), преко кога је пребачен орар (у виду траке) на којем су исписане грчке речи трисагиона. У ђаконикону су појединачне представе светих отаца Цркве и две наративне композиције постављене у распореду истоветном оном у проскомидији. Свети епископ у највишој зони апсиде види се само фрагментарно, у доњем делу. Испод њега, у другој зони, је св. архиепископ Софроније Јерусалимски, који у левој руци држи исписани свитак док десном благосиља. У медаљонима су, изнад прозора у апсиди, попрсја двојице непознатих епископа, а на унутрашњим странама тог прозора су допојасне представе св. Патапија и св. Власија, епископа Севаста. На чеоним зидним поршинама око прозора у апсиди фронтално стоје свети епископи Тимотеј Ефески и Јасон Иконијски. На јужном зиду идентификоване су још три представе светих архијереја. Источно од доњег прозора стоји св. Филотеј, изнад њега у медаљону је попрсје аполонијског епископа, док је на источној страни прозорског отвора епископ Медиолански.

Стубови

• Светим оцима Цркве сабраним у олтарском делу Ресаве придружује се и Св. Петар Александријски, насликан на јужној страни североисточног стуба, у представи своје визије. На источним странама источног пара стубова, окренутих према олтару, насликана су шесторица хијератичних, стојећих архијереја, по тројица један изнад другог на сваком стубу. Прочитана су имена само св. Партенија и св. Теофана на североисточном стубу. Међу најславнијим архијерејима православног хришћанства, оснивачима и утемељитељима најстаријих патријаршија и помесних епископија, насликан је и св. Сава Српски као предводник Српске цркве која суделује у саборности хришћанских народа.

• 

Зона сводова под куполама

• Најзначајнији догађаји из Христовог живота славе се као највећи празници хрићанског литургијског календара и представљају се циклусом сцена Великих празника, који су суштински и обавезни део сликаног програма сваке православне цркве. Према дугој иконографској традицији, сцене Великих празника у Ресави биле су распоређене у зони сводова под куполом, што се закључује по незнатним остацима неколико празничких сцена. Благовести, прва сцена овог циклуса, насликане су изнад источног пара стубова под куполом. Арханђео Гаврило, коме се сада виде само фрагменти ногу, представљен је изнад североисточног стуба у тренутку када је слетео у Богородичине одаје преносећи јој радосну вест да ће родити спаситеља света. На аналогној површини изнад југоисточног стуба преостао је део сцене на којој је била приказана Богородица, изабраница више силе, док седи у својој соби и, изненађена, слуша арханђелове речи. Сцена Рођења Христовог била је постављена на источном делу јужног свода под куполом, што се сада закључује само по преосталом делу натписа. 

• На јужној страни западног поткуполног свода препозната је сцена Крштења Христовог, а северну половину западног свода заузимала је сцена Силазак Св. духа на апостоле. На остацима фреске виде се само тројица апостола, како седе на полукружној клупи док се Дух свети, у виду пламених језика, спушта на њихове главе припремајући их да, на различитим језицима, широм света проповедају Христову науку. Вазнесење Христово заузимало је читав источни свод. Данас се на једином фрагменту некадашње композиције види део Христовог лика окружен мандорлом божанске светлости, у којој га анђели вазносе на небо. Успење Богородице је последња композиција циклуса Великих празника. Заузима велику површину у горњем делу западног зида наоса. Крај Богородичиног живота није описан у јеванђељима већ у апокрифним текстовима, на којима је базирано, релативно дуго, формирање иконографије сцене.

Композиција „Успење Богородице“

• Успење је у Ресави једноставна и прегледна композиција, у чијем је центру, у првом плану, приказана Богородица како лежи „уснула“ на одру, са прекрштеним рукама на грудима. Испред и иза одра су четири упаљене свеће на високим чирацима. Иза средине одра стоји Христос у двострукој светлосној мандорли и покривеним рукама држи персонификацију душе своје мајке, представљену по устаљеној иконографској формули као дете увијено у повоје. У сегменту треће мандорле око Христа лебде анђели који треба да однесу душу Богородице на небо. Два анђела држе упаљене свеће, два имају прекрштене шаке, а шестокрили херувим са лабарумима лебди у врху мандорле. Мајку Божију оплакују апостоли и четворица архијереја који су, са гестовима туге, распоређени око њеног одра. Ритуал кађења

• обављају апостол Петар, који уз Богородичино узглавље држи висећу кадионицу, и један архијереј који, нагнут над њеним одром, држи ручну кадионицу. У жалости за Богородицом су и жене Јерусалима које стоје у позадини сцене. Испред Богородичиног одра приказана је епизода са Јефонијом, Јеврејином који је покушао да преврне њено тело са одра – што је спречио анђео, одсецајући Јефонији руке. У горњем сегменту композиције, која се рачва око прозора отвореног ка припрати, виде се само двојица апостола, док су из далеких крајева света, где су ширили Христов наук, стизали на облацима у Јерусалим, да би се опростили од умрле Богородице. Слика Богородичине смрти у Ресави, иако није у целости сачувана, показује изостављање додатних епизода и поетских поређења, негованих у српској уметности XIV века.

• Старозаветна предисторија препуна је праобраза и алузија на догађаје који су се десили у јеванђељско доба, после Христовог рођења. Из циклуса старозаветних тема делимично се виде само три сцене постављене у потрбушју лукова између источног зида и источног пара стубова. Сцена Тројица јеврејских младића у пећи огњеној, на источној страни лука између североисточног стуба и источног зида, представља тројицу чудесно спасених младих службеника цара Набукодоносора који су бачени у огањ, пошто су одбили да се поклоне статуи златног идола. На западној половини потрбушја истог лука види се део слике праведног Ноја са ковчегом, који му је додељен од Бога да се, са по једним паром свих живих створења, избави из Великог потопа и размножи своје потомство, јер га је препознао као јединог праведног човека у целом огрешеном људском роду. Трећа старозаветна сцена, Жртва Аврамова, постављена је у олтарском простору, на источној страни лука између југоисточног стуба и источног зида. У вертикалној композиционој схеми приказан је Аврам кад одводи сина Исака и припрема га за жртву Богу, верујући у Божије чудо васкрсења. Заустављајући Аврамову руку са ножем подигнутим над сином, Бог је спасао Исака, а Аврама наградио распростирањем његовог потомства у векове, у којима ће се родити и Богородица и од ње Христос. Догматичари истичу паралелу жртве и веру у васкрсење – Аврамову и Христову.

• Циклус слика Богородичиног детињства и младости, са неколико оштећених сцена распоређених у највишој зони јужног зида, прати текст апокрифног Протојеванђеља Јаковљевог. Прва сцена из циклуса, Одбијање дарова Јоакима и Ане, постављена у највишој зони јужног зида ђаконикона, приказује првосвештеника Јерусалимског храма како стоји на степенастом постољу испред затвореног олтара и, гестом одбијања, пружа руке ка Јоакиму и Ани. Они одлазе из храма јер им је, док су били бездетни, било забрањено да принесу жртву у храму. Ана односи на прекривеним рукама жртвене голубове, а Јосиф за њом односи своје жртвено јагње. Циклус се наставља у јужној певници сценом Сусрет Марије и Јелисавете. Друге две сцене из Богородичиног циклуса у јужној певници нису идентификоване, а још једна лоше очувана слика, испод југозападне куполе, препозната је као сцена Миловање мале Марије.

  За Христово рођење везује се неколико делимично видљивих композиција на површима изнад југозападног стуба. Оне представљају јеванђељску причу о тројици источњачких мудраца који су, откривши рођење Месије, дошли у Витлејем да му се поклоне: Путовање мудраца у Витлејем, Поклоњење мудраца и две сцене са Иродом, тадашњим јудејским царем.

Циклус Страдања Христових

• Циклус Страдања Христових, којим се евоцирају догађаји од Тајне вечере до васкрсења, препознаје се у остацима слика на северној страни наоса. Прва од преосталих сцена, Јуда прима сребрњаке, на источној страни зида изнад северозападног стуба, приказује апостола Јуду испод трема једне куполне грађевине како прима врећицу са сребрњацима да би издао Христа. На северној страни истог зида је сцена Довођење Христа пред Ану и Кајафу, што се десило после издајства Јудиног. Првосвештеници седе десно на клупи, а Кајафа, оптужујући Христа да хули на Бога, у гневу обема рукама раздире своје хаљине на грудима. На аналогној, северној страни зида, изнад североисточног стуба, добро је очувана сцена Јосиф из Ариматеје тражи Христово тело од Пилата.

• Јосиф, погнут, прилази здесна и са молбено пруженим рукама тражи од Пилата дозволу да сахрани Христово распето тело. Пошто је добио Пилатово одобрење, положио је Христово тело у нову камену гробницу, али је Пилат наредио да се гроб утврди. Тај догађај, Печаћење Христовог гроба, као последња од сачуваних сцена из циклуса Страдања Христових, насликан је на северном зиду проскомидије. У стеновитом пејзажу тројица свештеничких главара и фарисеја закивају дијагонално постављени мермерни саркофаг, док четворица војника седе на земљи испред саркофага. Уведен у олтарски простор, циклус Страдања Христових добија свој логични наставак у циклусу Јављања Христових после васкрсења, приказаном испод слике Богородице у апсиди Ресаве.

Зидови, горња зона – Христова чуда

• Догађаји из Христовог земаљског живота пре страдања детаљно су описани у јеванђељима и називају се Христовим чудима, параболама, поукама или Христовом јавном делатношћу. У Ресави су ови призори приближени оку посматрача и насликани у зони изнад стојећих фигура светитеља и попрсја у медаљонима. Циклус је испрекидан због оштећења живописа, почиње и завршава се у олтарском простору. На јужном зиду ђаконикона започиње Свадбом у Кани, а следе композиције у јужној певници: Дванаестогодишњи Христос учи у храму, Парабола о митару и фарисеју и Парабола о блудном сину. На западном зиду, међу сценама чуда јасно се види композиција Умножавање хлебова, а на северном зиду, од три сцене чуда, идентификује се средишња, Исцељење човека од водене болести. У северној певници су: Парабола о царској свадби, Парабола о богаташу и убогом Лазару и Парабола о милостивом Самарјанину. Исцељење кћери Хананејкине, као последње чудо из циклуса, насликано је на северном зиду проскомидије.

  У Кани Галилејској се десило прво „чудо откровења“ на Христовом путу откривања (људима) славе Бога Сина и објављивања реалности Божијег царства. Младенци, у раскошном свадбеном руху, разговарају за трпезом, док Богородица обавештава Христа да сватовима понестаје вина. Епизода Христовог претварања „шест водених судова” у вино није сачувана. Прво појављивање Христово у детињству описано је сценом Дванаестогодишњи Христос подучава у храму. На источној страни јужне певнице насликан је дванаестогодишњи Христос као дечак, како седи на полукружној клупи у јерусалимском храму, десном руком благосиља а у левој држи свитак, симбол учитељства. На клупама поред Христа седе учитељи задивљени његовим разумом и одговорима.

  Парабола о митару и фарисеју је поука о Христовој милости и праштању. У храму, који је приказан у другом плану сцене, постављено је двоструко степениште. На левом делу степеништа моле се фарисеј и митар; први то чини дижући високо руку, док се митар моли скрушено, подиже руке и поглед ка небу. Само је митарова молитва, искрена и покајничка, била услишена и он, са ореолом, излази из храма на другом краку степеништа, док фарисеј одлази покуњен, прекрштених руку. Парабола о митару и фарисеју је алузија вернима да ће на страшном суду праведни бити одвојени од грешних и да ће понижени бити подигнути, јер истинска смерност и потпуна духовна сабраност у обраћању Богу представљају предуслов досезања највиших хришћанских вредности, Божијег царства. Парабола о блудном сину, као представа догме о искреном покајању и праштању, ретко је сликана у монументалној уметности земаља византијског круга. Сцена у Ресави приказује неколико епизода овог догађаја: Христос седи испред правоугаоног стола и, у улози оца, држи вагу, размеравајући на једнаке делове новац двојици синова који му пружају руке стојећи са друге стране стола; следе епизоде одласка млађег сина у свет, у којем се предао греху и пороцима; вративши се покајнички, отац-Христос грли свог изгубљеног, блудног сина, опраштајући му грехе због искреног покајања; лоше је сачувана епизода у којој Христос уводи гневног старијег сина, незадовољног очевим попустљивим праштањем млађем, распусном брату.

• Од већег броја сцена чуда Христових на западном зиду наоса јасно се види само монументална композиција Умножавање хлебова, што јеванђелисти описују као чудо у којем је Христос нахранио пет хиљада гладних људи чудесно умноживши само пет хлебова и две рибе. На средини слике, јединствене по композиционом решењу више епизода приказаних по падинама благих брегова, стоји Христос и подиже поглед ка небу, док апостоли у пуним кошарама разносе мистично умножене хлебове и рибе групама људи распоређеним по бреговима.

  На северном зиду западног травеја, од три сцене Христових чуда препознаје се средишња композиција, Исцељење човека од водене болести, која конкретизује чудесну исцелитељску Христову моћ. Испод венца у северној певници распоређене су три сцене Христових парабола. Парабола о царској свадби приказује званице око гозбене трпезе, са обиљем хране и пића у луксузним посудама. Отмени сватови, у раскошном костиму, међусобно разговарају. Христос, одевен као цар, седи уз чело стола, а један анђео, иза стола, вуче неприкладно одевеног госта за косу према огњу, у отвореној ниши десно. Ова сцена је алузија на Христову трпезу са евхаристијом на коју су позвани изабрани. Парабола о богаташу и убогом Лазару алузија је на милосрђе, неопходно на путу достизања спасења. Приказан је богаташ у луксузној одећи и са круном на глави, како седи у раскошној палати за изобилном трпезом, левом руком приноси устима храну а у десној држи чашу. За другим крајем стола седи богаташев гост, држи штап и гледа убогог Лазара који, у полулежећем положају на поду испред трпезе, подиже руку покушавајући да скупи мрвице које падају са богаташеве трпезе. Лазар са шеширом овалног обода, наг је, опасан тканином само око бедара, док му гнојне ране на телу лижу три изванредно сликана хрта. Поука о милосрђу изражена је и у Параболи о милостивом Самарјанину. На избледелом фреско-слоју види се пејзаж са бреговима који раздвајају планове сцене и епизоде догађаја којима се описују путовање и страдање човека који се из Јерусалима, у позадини сцене, упутио ка Јерихону. Човек је био опљачкан и повређен, лежао је поред пута док су га сви заобилазили. Једино је добри Самарјанин-Христос, пришао повређеном човеку и исцелио му ране, преливајући му тело лековитим уљем.

  Последња сцена у циклусу чуда, Исцељење кћери Хананејкине (?), приказује „уснулу“ девојку, иза чије постеље стоји група људи, а слева прилази Христос, који се види само фрагментарно. Самим Христовим присуством излива се на болесну девојку спасоносна моћ Божија која надвладава све болести.

  

Певнице, прва зона – одабрани светитељи

• 

  Прва зона сликаног украса у црквама православног истока намењена је сликама стојећих фигура одабраних светитеља. У певницама Ресаве представљени су свети ратници: св. Ђорђе, св. Димитрије, св. Прокопије, св. Артемије, св. Јаков Персијанац и св. Јевстатије стоје у

• јужној певници, а у северној су св. Теодор Тирон (?), св. Теодор Стратилат, св. Меркурије, св. Никита, св. Нестор и св. Арета. Свети ратници спадају у најбоље очуване ликове сликарства Ресаве и по лепоти се издижу у уметнички врхунац византијског и српског монументалног украса у целини. У Србији деспота Стефана, у време незауставиве турске најезде, одабрани борци и поуздани бранитељи Христове вере, зазивани у молитвама верника и ктитора, пружали су наду и поуздање. Неки од њих представљени су у позама ратне приправности, а неки у парадном ставу какве елитне смотре. Сви су у пуној војничкој опреми, са фигурама класичних пропорција, чврстих ставова тела, наглашеног волумена. Материјализација одеће, војничке опреме и оружја постигнута је исликавањем пажљивим попут златарског цизелирања. У медаљонима изнад светих ратника – мученика у певницама су насликани, исти по врсти, свети мученици. Прочитана су само имена св. Трифуна и Уара у северној певници. У доњем прозору јужне певнице су св. Пантелејмон са лекарским прибором, и непознати мученик; на супротном прозору у северној певници св. Јован и још један мученик, док су, на странама доњег прозора у западном травеју јужног зида биле слике светих столпника.

Западни зид наоса

• Западни део наоса, око ктиторске композиције, посвећен је светим монасима, анахоретама и схимницима, што је поновљено и у медаљонима изнад њих, са попрсјима светих монаха. Јужно од главног улаза су монументалне, али веома оштећене представе светих монаха. Св. Петар Атонски постављен је одмах поред ктиторске композиције, изнад северног улаза. Приказан је до испод појаса, како држи подигнут крст испред десног рамена, а левом руком указује на другог отшелника, св. Онуфрија, на почетку северног зида. Обојица пустоножитеља, дуге браде и косе, нагих испоштених тела, опасана само око бедара, провела су у дубоком духовном подвигу аскезе вишедеценијско самовање и молитвено тиховање у Гори Атонској и Египатској пустињи, а славе се у истом дану хришћанског календара. На бочним зидовима северног улаза из припрате допојасно су насликани св. Харитон исповедник и један неидентификовани свети монах. Нису сачувани натписи ни уз три допојасне представе светих монаха, сликаних попут икона испод прозора на северном зиду западног травеја наоса.

• На западној страни тог прозора су стојеће фигуре св. Варлаама и св. Јоасафа, док су изнад њих попрсја двојице светих монаха са избрисаним натписима. У истом низу одређено је место и за представљање четири света лекара, мученика. На источној страни прозора, насупрот Варлааму и Јоасафу, препознати су св. Кузман и св. Дамјан, са лекарским прибором у рукама, док се не могу идентификовати две избледеле попрсне слике светих лекара изнад њих.

  Источно од доњег северозападног прозора чеоно су постављене монументалне фигуре светих схимника. Св. Јефрем Сирин, у средини, држи у левој руци исписани свитак са нечитким текстом, док му је десна рука отворена према гледаоцу. На оштећеним представама бочно уз Сирина вероватно су св. Антоније Велики и св. Арсеније Велики, који држе развијене свитке са избледелим, нечитким текстовима.

 Ктиторска композиција

• Посебно место у читавом ансамблу ресавских слика сложене тематике припада, по много чему јединственој, ктиторској слици на западном зиду наоса, са северне стране главног улаза. „Деспот Стефан, господин свих српских земаља и ктитор места (овог светог)” представљен је, репрезентативно и отмено, са кратком косом и краћом брадом, издуженог и заобљеног лица моделованог руменим тоновима, са танким носем и танким, лучно извијеним обрвама, одевен у раскошни тамноцрвени дивитисион са златним двоглавим орловима у круговима, златан лорос, чији је крај пребачен преко леве руке, и црвени плашт, украшен златним круговима са двоглавим орловима и златним штитником на раменима. У свечаном фронталном ставу, он држи жезло у десној руци, а левом приноси Светој тројици – приказаној у виду три анђела – модел своје задужбине Ресаве и молитву исписану на свитку.

• Истовремено, чином божанске инвеституре, Христос из сегмента неба спушта круну на деспотову главу, а лебдећи анђели му приносе мач и копље. Сликом препуном симболике, деспот Стефан је јасно приказао не само своје државно-политичке идеје него и идеје човека који мисли на Судњи дан и Спасење. У концепту владарског тријумфа – чином божанске инвеституре, деспот је издигнут у ред владара који су Божији намесници и извршиоци власти по Божијој вољи. Истовремено, он се поетском, дугачком молитвом на свитку развијеном испод модела цркве обраћа Богу, Светој тројици, да прими храм, његово „мало приношење“, јер „свемоћан си и можеш да приведеш спасењу грешне од којих сам први ја смерни раб твој“, што три анђела са жезлима, у десном делу слике, примају, дајући благослов ктитору.

• Одмах до деспотовог портрета, у главном улазу у наос, насликане су сцене јасне есхатолошке симболике. У лунети главног улаза је сцена Недремано око – Христос Емануил лежи налакћен на душеку, а два анђела са страна му приносе сунђер, копље и крст као справе предстојећег мучења, што Богородица брижно гледа, пружајући молитвено руке према Христу. Изнад Недреманог ока, у своду улаза, насликана је Рука Божија са душама праведних, у трострукој светлосној мандорли. Испод ње два старозаветна цара, Соломон и Давид,

  
• 

  исписују на свицима речи својих пророштава, којима се и открива и потврђује смисао насликаних представа. Пророк Давид исписује речи псалма 44, 23: „Устани, зашто спаваш Господе“, упућене Недреманом оку, као алузија на васкрсење Христово, а пророк Соломон пише „Душе праведних у Руци Божијој“, што је ализуја на Десницу Божију у којој ће сви праведни наћи спасење на Страшном суду. Постављена изнад улаза у наос, Десница Господња је нада у спасење свима који улазе у деспотову задужбину, као што је и ктиторски прилог залог за спасење деспота Стефана.

Припрата

• По завршетку сликања наоса настављено је осликавање припрате и завршено до освећења храма 1418. Нажалост, у експлозији барута припрата је заувек изгубила готово читав сликани украс. Преостали избледели остаци живописа омогућавају само евидентирање неких од циклуса првобитног програма. Изнад лунете над главним улазом у наос препознају се трагови старог украса – раскошно осликане архиволте, који је био изведен у штукатури, са мотивом цветне лозице, бојама и златним листићима, баш као што је у наосу изведен украс на венцима зидова и на колонетама уз стубове. Изнад архиволте препознају се фрагменти сцена из циклуса менолога, док је на јужном зиду припрате, западно од јужних врата, преостао део једног од васељенских сабора. Сликарству деспотових мајстора припада и представа Богородице са Христом и два анђела у попрсју, насликана у лунети над северним улазом у припрату, а на којој се, упркос великим оштећењима, препознаје елегантна линија, истанчаност пропорција и колорит у сазвучју азура и злата, из палете сликара наоса. Обнова нартекса од последица експлозије барута завршена је 1735, када су сликари из мајсторских радионица Битоља украсили два улаза из припрате у наос. У лунети над главним улазом насликали су композицију Силазак Св. духа на апостоле, а у лунети над северним улазом представљена је Богородица подигнутих руку са Христом испред груди који благосиља обема раширеним рукама. Око лунета и на довратницима развијен је раскошан цветни орнамент.

•